Promišljanje zadate teme u zaglavlju odmah je nametnulo potrebu da se u ovom tekstu, makar u osnovnim obrisima, dvostruko analizira pojam informisanja u lokalnim zajednicama. Prvi nivo bio bi planiranje i mehanizmi komunikacije u okviru jedinica lokalne samouprave kao institucija javne vlasti prema građanima kao krajnjim korisnici mausluga lokalne samouprave, dok se kao druga tema nameće stanje informisanosti lokalnog stanovništva uopšte.

Obe strane Janusovog lika podjednako su složene, teške za donošenje bilo kakvih operativno korisnih zaključaka, ali bez sumnje veoma značajne u procesu napretka društva i Republike Srbije u celini ka evropskim i civilizacijskim standardima čiji smo nesumnjivi i neraskidivi deo.

Formalno gledano, jedinice lokalne smouprave u obavezi su da o aktivnostima redovno informišu zainteresovanu javnost preko svojih kanala kominikacije. Jedan od značajnih mehanizama komunikacije svakako su brojne kancelarije u sastavu lokalnih samouprava. One su uspostavljene na nivou opština kao administrativne službe zadužene u okviru svog mandata da pružaju razne vrste relevantnih informacija od značaja za lokalno stanovništvo (mesne kancelarije, kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, kancelarije za mlade…).        

Istovremeno, pojedinci kao nosioci javne vlasti, kao što su predsednik opštine, načelnik opštinske uprave i predsednik skupštine u obavezi su da u okviru delokruga rada i poverenih poslova obaveštavaju javnost o svojim aktivnostima i rezultatima (procedure, razvojni principi, strateški i akcioni planovi…). Ono što, međutim, nedostaje i što onemogućava još uvek potpunu i transparentnu informisanost u lokalu jeste nedostatak protokola, bolje reći, institucionalnog mehanizma za pružanje informacija koji bi bio standardizovan na nivou svih opština i gradova u Srbiji, te kao takav obavezujući za svaku pojedinačnu jedinicu lokalne samouprave. Rečeno laičkim jezikom, sve što znaju lokalne samouprave treba da znajui građani u tim sredinama. Negde je to slučaj, a negde baš i nije.Razlozo tskvog stanja mogu biti razni, od nedostatka političke volje vladajuće lokalne strukture u datom trenutku, preko nemanja kapaciteta na nivou opština za brzo, kvalitetnoi efikasno plasiranje relevantnih informacija, pa do neshvatanja potrebe i načina koji će komunikaciju sa građanima definisati kao dvosmernu, redovnu, transparentnu i efikasnu.

Ovakvo stanje stvari delimično je posledica nivoa opšte političke kulture u nas, a sa druge nedostatak kapaciteta i političke volje na republičkom nivou da se definiše Strategija a onda i Akcioni plan o informisanju na nivou lokalnih samouprava, koji bi za cilj imao uspostavljenje jasnih procedura komunikacije organa javne vlasti sa građanima i koji bi istovremeno pratio i preporuke Evropske komisije o ispunjenju preporuka Srbije u procesu približavanja Evropskoj uniji.

Prema „ Preporuci o neposrednom učešću građana u javnom životu na lokalnom nivou “, koji je izradila i publikovala Stalna konferencija gradova i opština (www.skgo.org.rs), lokalne samouprave treba da „ u cilju jačanja neposrednog učešća građana u javnom životu i izgradnje partnerstva sa njima, usvoje odgovarajuće akte i razvijaju politiku i praksu koje bi uključivale:

  • Otvorenost – unapređenje javnosti rada i bolje informisanje građana;
  • Dijalog – razvoj adekvatnog i pravovremenog konsultovanja građana o važnim pitanjima koja se tiču lokalne zajednice;
  • Podelu odgovrnosti – jačanje direktnog odlučivanja građana o najvažnijim pitanjima lokalnog javnog života “.

Tri nabrojane komponente saradnje između jedinica lokalne samouprave i građana predstavljaju tri nivoa uključivanja građana u proces izrade propisa i donošenja odluka i izrade politika, koja bi se drugačije mogla nazvati sledećim terminima: komunikacija, saradnja i participacija. Ovaj troslojni mehanizam partnerstva između organa javne vlasti i građana, kako na republičkom, pokrajinskom a tako i na lokalnom nivou, predstavlja jedan od suštinskih preduslova daljeg napredovanja Republike Srbije u procesu evropskih integracija. Mehanizmi komunikacije i informisanosti građana na lokalu u sprezi sa njihovim uključivanjem u javni život kao sledećim korakom dobiće još više na značaju i težini od trenutka kada naša država dobije datum za otvaranje pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, budući da je najveći deo preporuka Evropske komisije o procesu pridruživanja upravo vezan za lokalnu zajednicu, odnosno za jedinice lokalne samouprave.

Od trenutka kada je pomenuti dokument SKGO nastao, a to je bilo već daleke 2006.godine, mnogo se toga promenilo i mada neke prepostavke sumornog stanja u lokalnim zajednicama ne možemo više uzeti u obzir zdravo za gotovo, nije zgoreg da se pomenu:

  • politička kultura koja ne neguje i ne razvija građansko učešće u izradi politika;
  • pasivan stav građana prema javnom životu u svojim zajednicama;
  • nerazvijena praksa građanskog aktivizma.

Pored i danas nesavršenog stanja u oblasti nivoa komunikativnosti lokalnih samouprava, trendovi su se značajno promenili i to posebno zahvaljujući snažnom i kontinuiranom razvoju civilnog društva, koje je od 2000-te godine i demokratskih promena pa sve do trenutka pisanja ovog teksta naraslo do impozantnog broja od preko 20.000 u APR-u registrovanih udruženja građana. Poseban značaj za razvoj lokalnih zajednica leži u činjenici da većinu tih udruženja čine male, lokalne organizacije koje u mikro sredinama deluju kroz projektne aktivnosti širokog spektra – od zaštite životne okoline, preko zaštite ugrožrnih i marginalizovanih društvenih grupa, pružanja socijalnih usluga, bavljenja omladinskim politikama, pa sve do borbe protiv korupcije i brojnih drugih tema od opšteg interesa.

Razvoj civilnog sektora nesumnjivo je uticao na povećan nivo informisanosti lokalnih zajednica, pošto je tako institucionalizovan građanski aktivizam sam po sebi nužno zahtevao borbu za informativni prostor, potrebu za traženjem informacija, kao i animiranje šire zajednice za pitanja od opšteg javnog interesa, a što je sve kroz decenijski proces i u lokalu podiglo svest o potrebi učešća građana u javnom životu svoje lokalne zajednice.

Drugi ugao s početka priče, iz kojeg treba promišljati stanje informisanosti u lokalnim zajednicama, jeste stanje u lokalnim medijima. Ako pođemo os opšteg javnok konsenzusa da je stanje u srpskim medijima prilično sumorno i to ne samo iz razloga ekonomske devastiranosti sektora, onda bi priča o lokalnim medijima bila još tužniji lament nad Srbijom. Novi Nacrt zakona o javnom informisanju i medijima povodom kojeg su već sprovedene javne rasprave tokom marta ove godine u Novom Sadu, Novom Pazaru, Nišu i Beogradu, prilično dovodi u pitanje opstanak brojnih lokalnih medija koji su do sada bili budžetski korisnici. Sa druge strane, insistiranje na tanzicionim promenama u medijskom sektoru i na okretanju ka budžetskom finansiranju pretpostavlja brojne izazove i neophodne kapacitete sa kojima treba da se uhvate u koštac i najveći igrači na medijskoj sceni Srbije, što je proces koji mora da se dogodi ako se kao društvo zalažemo za tržišnu privredu. No, to je još uvek trend koji se gradi i ka kojem se ide. Trenutno stanje govori u prilog nepostojanja elementarnih kapaciteta na lokalu za efikasno, profesionalno i kontinuirano bavljenje strukom, za šta je neposredan uzrok sa jedne strane ekonomska beda lokalnih medija, a sa druge politička klima na nivou lokalnih samouprava gde je politički pritisak struktura na vlasti u direktnoj srazmeri sa nivoom kontrole nad lokalnim sredstvima javnog informisanja.

U klinču između borbe za opstanak koju prati rad u uslovima ispod svih standarda (tehnički, obrazovno, prostorno…) i političkog pritiska lokalnih vladajućih struktura, predstavnici sedme sile imaju malo prostora za ono što se zove nezavisno novinarstvo, istraživački rad i borba za istinu. U ovakvoj situaciji neminovno dolazi do spontane autocenzure i sužavanja potencijalnih tema koje bi mogle da se medijski plasiraju kao zanimljiv sadržaj, kako kroz televizijske, tako i kroz radijske programske košuljice.

Upravo na ovom mestu lokal slikovito pokazuje sve simptome bolesti naše kulture i stanja u društvu: nestajanja kulture i obrazovanja iz medijskih sadržaja, dnevno-politička potkusurivanja, nizak nivo jezičke kulture čak i u „ ozbiljnim “ emisijama, nepostojanje istraživačkog novinarstva, neumeće „ pakovanja “ ozbiljnog sadržaja u prijemčive medijske forme, rijaliti kao vrhunac programske strategije medija sa nacionalnom frekvencijom…

Građani su tako, kako oni u centru, a oni na periferiji još i više, u velikom stepenu prepušteni sami sebi, lišeni mogućnosti izbora kvalitetnog lokalnog i / ili nacionalnog medijskog programa koji će im pružiti tačnu, blagovremenu i jasno plasiranu informaciju. Situaciju na lokalu dodatno otežava i činjenica da se korišćenje društvenih mreža i interneta kao izvora medijskog sadržaja još uvek ne percipira kao svakodnevna i redovna praksa, što čak i na nivou informisanosti o radu lokalnih samouprava može da se vidi. Mnogobrojne opštine imaju razvijene elektronske centre za pružanje usluga ali se oni ne koriste u onom obimu u kojem bi mogli. U isto vreme, brojne lokalne samouprave ne percipiraju svoje internet stranice kao informativne portale pa se podaci ne ažuriraju niti osvežavaju novim i aktuelnim informacijama onom dinamikom koja bi od internet stranice opštine činila jedan značajan lokalni medijski prostor.

Mogućnost povećanja informativnosti i vidljivosti lokalnih samouprava putem korišćenja Facebook-a i Twitter-a, sigurno bi mogla da dovede do daljeg porasta informativnosti pa samim tim i do napredovanja u razvoju aktivnog građanstva, ali se i na ovom mestu, kao i u slučaju svega prethodno rečenog, i dalje mora razmišljati o dve ključne stvari pri pomisli da se u takav vid komunikacije uđe: politička volja i nedostatak finansijskih sredstava. Iako ovo drugo u Srbiji izgleda kao najjači argument da se nešto ne uradi, svi znamo za onu staru „ gde ima volje, ima i načina. “

mr Gordana Bekčić Pješčić