U kontekstu regiona koji naseljavamo i čitavog korpusa negativnog značenja koji pojam Balkan nosi u sebi kada se nađe u političko-kulturološkoj upotrebi onih koji mu ne pripadaju, polazna pretpostavka o negativitetu nužno vodi ka zaključku da, u sklopu drugih odsustava koje Balkan krase kada ga posmatra Drugi – demokratija, uređenost sistema, vladavina zakona i prava, civilizovano rešavanje konflikata, kultura –u spisak svakako upada i pitanje multikulturalnosti. Raspad bivše nam domovine je glavni dokaz argumentacije, te će se Srbija i njen kulturološki prostor u javnom govoru vrlo lako, često i nedvosmisleno naći u pregrštu tekstova, emisija, stručnih radova i raznih brošura na tu temu i često biti definisana kao zatvoreno, netolerantno društvo.

Istorijska ironija je da ništa nije dalje od istine, a posebno ako se posmatra u kontekstu medija. Prostor koji naseljavamo odavno već živi u višejezičnom i višekulturalnom medijskom prostoru. Višedecenijski socijalistički društveni sistem bivše SFRJ, sazdan na ideji bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, od mnogobrojnih ekonomskih, političkih i društvenih posledica koje mogu i treba da budu predmet rasprave, ostavio je kao legat postojanje brojnih medija i medijskih sadržaja na jezicima nacionalnih manjina. Stepen njihovog razvoja, kvaliteta programa, sagledavanje kulturnih potreba onih koji te sadržaje konzumiraju drugo je pitanje, ali infrastruktura i matrica ne mogu da se dovode u pitanje jer su tu. Postojanje višejezičkog prostora u Srbiji je činjenica i pravilo, a ne izuzetak oko kojeg treba raspravljeti, ali je kvalitetna i stoga kulturološki efikasna upotreba raspoloživog medijskog prostora pitanje ne samo medija, već i opšteg stanja u društvu.

Upravo zbog pitanja odnosa jedne društvene grupe prema drugoj, a u ovom slučaju etničkih i nacionalnih, pitanje interkulturalnosti je mesto gde se polaže ispit. Da bi jedno društvo moglo da pledira na epitet interkulturalnosti, nužna je saradnja i kosenzus svih aktera u javnom životu oko osnovnih principa šta kultura jeste na opštem društvenom planu, drugim rečima, šta je kulturna politka jednog društva i države.

Otuda, mediji su na planu kulture u trostrukoj ulozi, jer su istovremeno:

  • prenosioci kulturnog sadržaja,
  • kreatori kulturnog sadržaja,
  • potencijalni tumači kulturnog sadržaja.

Kada to postavimo u kontekst višejezičnih medijskih sadržaja i izgradnje interkulturalnog društva, stvar dodatno dobija na ozbiljnosti. Na temi Drugog i razlike u odnosu prema Drugom svako se neumitno postavlja kao dominantan u vrednosnom smislu i razlika se uglavnom ne doživljava kao vrednost, već kao sredstvo za procenjivanje odnosa moći između onog ko procenjuje i onog ko je predmet procene. Da li je na polju kulture iko ikada sebe kao pojedinca ili pripadnika određene društvene grupe procenio vrednosno niže u odnosu na predmet procene svako od nas neka razmisli za sebe, ali čini se da je odgovor vrlo jasan. Ovo je pravilo koje važi za sva društva, sve zajednice, sve društvene grupe kao i za sve kulture, što autorku ovog teksta navodi na dilemu između sledeća dva zaključka: ili postoji nešto imanentno homo sapiensu što ga utemeljuje u stavu da je nužno na polju kulture biti bolji od Drugog, ili je sociološki ljudsko društvo još uvek na stupnju prvobitne ljudske zajednice gde je Drugi nužno označen kao neprijatelj. Recept idealne ravnopravnosti nemoguće je definisati samo zakonodavnim okvirom jer u sebe uključuje brojne druge faktore kao što su istorijsko iskustvo i pamćenje, političku stvarnost, društveno uređenje, ekonomske odnose i još mnogo toga.

Ako prihvatimo da je kultura komunikacija, onda nužno, da bi bila kultura, ona mora biti i razmena. A da bi bila razmena, onda je prepoznavanje sadržaja vrednog prezentovanja u medijskom prostoru prvi prioritet, gde parametri etničkog, jezičkog ili nacionalnog vrednosnog sistema nisu i ne mogu biti referentni okvir unutar kojeg će se medijski sadržaj kreirati – bilo da govorimo o srpskom jeziku ili bilo kojem jeziku nacionalnih manjina. Zbog toga je sadržaj ključna tačka priče o višejezičnosti u medijskom prostoru na planu kulture. Da li će se programska šema dominantne i / ili manjinske kulture držati kvaliteta sadržaja ili će se između jezika kao jednog od osnovnih elemenata kulture i prezentovanih sadržaja staviti znak jednakosti? Ako odluka pada na poslednje, onda u svakom pojedinačnom slučaju kada kvalitet nije prioritet izlazimo iz okvira kulture i nužno pravimo iskorak u politiku. Tiranija većine ali i tiranija manjine staro je i nikada rešeno pitanje političke teorije kojim su se bavili mnogi umni ljudi, od Monteskjea do američkih Očeva osnivača. Većina ne mora, kako se to kolikvijalno a priori pretpostavlja, nužno da bude u krivu, niti da se izvinjava što baštini većinu, kao što i manjina može imati pogrešnu polaznu hipotezu u borbi za svoj, u ovom slučaju medijski prostor.

Ona dominantna kultura koja prenebregava kulturno nasleđe Drugog unutar svog referentnog (čitaj geografskog i političkog) okvira, radi protiv svog interesa jer u značajnoj meri ukida brojne dragocene izvore kontinuiranog rasta, razvoja i unapređenja. Svaka manja grupa, sa druge strane, koja polazi iz straha i osećanja koji u datom trenutku ne mora uopšte da bude zasnovan na realnosti, biva onemogućena za isti takav napredak a posledično postaje prijemčiva za potencijalnu manipulaciju određenim idejama koje mu se plasiraju kao sredstvo zaštite partikularnih interesa. U oba slučaja uloga medija  posebno je osetljiva i, što je posebno važno naglasiti, dobija na političkom značaju što može biti opasno delegiranje moći. Ipak, kako bi se gradilo interkulturalno društvo, u višejezičnom medijskom prostoru manjina mora imati slobodan prostor svog izraza. Saglasje dve strane obezbeđuje se samo ukoliko i većina i manjina pođu os iste pretpostavke: da su na istom poslu – kreiranju kulturne klime i ostvarenju ciljeva zajedničke kulturne politike u jednoj istoj, zajedničkoj političkoj zajednici koja se zove srpsko građansko društvo.

Medijski sadržaji nisu odvojeni i ne opstojavaju samostalno, oni nisu izolovana prezentacija života već integrisane školjke unutar kojih jedno društvo i pojedinac u tom društvu živi. Medijska slika stvarnosti je u veoma visokom procentu naše životno okruženje, stanište u kojem kao pojedinci i kao društvo živimo veliko parče 24-časovne rutine. I zbog toga je u kontekstu naših pojedinačnih, ali i grupnih (profesionalnih, polnih, rodnih, etničkih, verskih, porodičnih) identiteta medijsko okruženje ono polje unutar kojeg živimo. Kada bi kojim slučajem mogli da oduzmemo iz samo jednog dana života sve ono što primamo kroz medije veliko je pitanje šta bi ostalo. Ukinimo mobilni telefon, internet, društvene mreže, računar na poslu i TV program – zavladaće tišine u velikom procentu. Da li će to biti egzistencijalni ponor ili plodna praznina pitanje je za svakog od nas pojedinačno. Na širem planu ista stvar se dešava i s medijskom slikom našeg društva u kojem danas živimo kao njegovi građani.

Kultura se u XXI veku u velikom delu prenosi ali, što je daleko značajnije, generiše, putem medija i novih tehnologija, što podseća na tezu Edvarda Hola u Nemom jeziku o kulturi kao komunikaciji i komunikaciji kao kulturi. Kultura se ne može prenositi bez komunikacije, ali je potrebno imati na umu da svaki model te komunikacije neumitno vrši određeno „prilagođavanje“ poruke koju kulturni sadržaj prenosi, što nužno dovodi do promene u procesu komuniciranja.

Gordana Bekčić